Vaše raspoloženje utiče i na Vašu bebu

Ako ste srećni i toga svesni, to zna i Vaša beba

Možda Vam se čini da su bebe samo smotuljci sa malo „povraćencije“ i „kake“ – ali istraživanja pokazuju da one itekako razumeju emocionalna stanja nas odraslih, od strašnih lica preko reči grdnje sve do tužne muzike.

Ros Flom, profesor psihologije sa Brigam Jang Univerziteta je proučavao emocionalni afekat i bebe u različitim uslovima okruženja. Profesor kaže da smo Vi i mi, dakle svi, prošli  kroz više razvoja za svoje prve dve godine života nego što ćemo ikada više u bilo kom životnom dobu doživeti. Stoga, da bismo razumeli razvoj ljudskog bića, moramo bolje razumeti bebe.

Da bismo bolje razumeli razvoj ljudskog bića, moramo bolje razumeti bebe.

Novorođenčad su komunikativna od samog rođenja, preko plača nam signaliziraju da žele da ih uzmemo ili da su gladna. Flom je pak želeo da otkrije kako se odvija razvoj tog komunikacionog procesa, a jedan od načina da to sazna je i afekat – način na koji delimo emocije sa drugima.

„Afekat je verovatno vid komunikacije koji se najlakše deli između novorođenčeta i odrasle osobe“, kaže Flom – njega iskazujemo facijalnim izrazima, telom, a uočljiv je i među životinjama. Flom je uspeo da dokaže da bebe razumeju emotivna stanja majmuna i pasa. U jednom od ogleda, bebama je pokazivao slike dva različita psa i puštao im snimke prijateljskog laveža i agresivnog laveža (možete i sami izvesti ovaj eksperiment, ako ne verujete profesoru Flomu). Bebe stare svega šest meseci su uglavnom uspešno povezivale jedan od laveža sa odgovarajućom slikom psa i potom provodile vreme gledajući u tu sliku. Starije bebe su ovu povezanost utvrđivale skoro momentalno.

Psi žive uz ljude negde između 10 000 i 14 000 godina, kaže Flom, pa ima smisla i da bebe imaju svoj način da spoznaju njihove određene znake. „Čak i male bebe moraju da znaju da li je pas taj kojeg želimo da mazimo ili da ga izbegavamo“. Njegov drugi eksperiment je pokazao da bebe starosti od devet meseci uspešno razlikuju srećna i tužna muzička dela i emocije na licima makaki majmuna.

Bebe takođe mogu da raspoznaju osećanja i drugih malenih – nešto što je odraslima, pa i roditeljima ponekad veoma teško. Iako je bilo poznato da su bebe sposobne da povežu emocije sa odraslima koje poznaju već sa šest meseci, nije se znalo i da li se međusobno tako dobro razumeju. Flom je bebama pokazao dva monitora. Jedan je prikazivao video snimak srećne, smešuće bebe dok je drugi prikazivao tužnu, namrštenu bebu. Kada je pušten audio snimak treće radosne bebe, „mali ljudi“ su mnogo više vremena provodili gledajući u monitor koji je prikazivao video sa pozitivnim facijalnim izrazima. Bebe su sa istom uspešnošću povezivale negativnu vokalizaciju sa video snimkom tužne, mrgodne bebe. Bitno je istaći, da su audio snimci bili snimci trećeg deteta koji nisu bili sinhronizovani sa pokretima usana beba na nijednom od dva video snimka.

U biti ovih eksperimenata Flom je uspešno pokazao koliko je komunikacija između beba i odraslih od kritičnog značaja za opstanak. „Razvoj govora se u velikoj meri odvija kroz interakciju sa drugima i ne iznenađuje što nam je ona potrebna od samog rođenja. Deljenje afekta je zapravo jedan od najboljih načina da se to čini.“ Njegove buduće studije će se pozabaviti sa emocionalnim pamćenjem tromesečnih i petomesečnih beba. Kod odraslih, emotivni događaji, poput prvog poljupca ili smrti voljene osobe su daleko bolje zapamćeni u odnosu na neutralne događaje. Kod beba pak, namerava da testira pamćenje samo pozitivnih i neutralnih događaja.