Najčešće zablude u vezi Noći veštica

Kelti su godinu delili na dva dela, leto i zimu. Leto, vreme života, sunca, svetla i radjanja. Zima, vreme hladnoće, mraka, kada priroda umire.

Taj dan, nazivan Samhain, odnosno njihova Nova godina, je padala u vreme jesenje ravnodnevice, nakon koje su dani sve kraći, a noći sve duže.

Samhain je jedina noć u godini, kada se briše granica izmedju sveta živih i sveta mrtvih, kada mrtvi mogu da se na kratko vrate u svet živih, a sa njima i zli duhovi i ostala zla bića.

Da bi im se umilostivili, živi su se maskirali u mrtve i zle, a da bi im osvetlili put ostavljali su upaljene sveće. To svetlo je trebalo da im pomogne i da ne zalutaju kada se budu vraćali u svet mrtvih, ali i da pomoću njega živi ne otumaraju u svet mrtvih.

Sa istim ciljem su, tu noć, i keltski sveštenici, druidi, palili velike vatre. Pred vratima svojih kuća su Kelti ostavljali malo hrane, kao žrtvu mrtvima.

Do danas su opstali rituali maskiranja i darivanja na tu noć...

Evo i nekih zanimljivih činjenica o vešticama i veštičarenju za koje možda niste znali

U Evropi tokom XVI i XVII veka je po procenama oko 60 000 ljudi odvedeno u smrt na osnovu optužbi o veštičarenju. Obratite pažnju na reč „ljudi“ jer nisu svi bili samo ženskog pola. Muškarci su kao i žene pogubljivani kao vešci

U Elizabetansko doba Engleske, odigralo se oko 270 suđenja po pitanju veštičarenja: 247 žena i 23 muškarca su bili među optuženima.

Čak i tokom najčuvenijih suđenja u Salemu u državi Masačusets, muškarci nisu bili pošteđeni.

Između februara 1692. i maja 1693. godine 200 ljudi u Salemu je optuženo. Na kraju je svega 19-oro i osuđeno: 14 žena i 5 muškaraca.

Petorica muškaraca su bili: velečasni Džordž Burovs, Džon Vilard, Džordž Jakobs stariji, Džon Proktor i Semjuel Vordvel.

Zakon o veštičarenju iz 1735. se koristio sve to 1944. godine

Zakon o veštičarenju je donesen u Britaniji 1735. godine. Ovom uredbom se krivičnim delom počinje smatrati tvrdnja od strane bilo koje osobe da neka druga osoba ima magične moći ili da se bavi vradžbinama.

Pre ove zakonske uredbe, prethodni zakoni su počivali na pretpostavci da su magija i veštičarenja zaista stvarni.

Zakon se zapravo osvrnuo da promenu ubeđenja u Evropi i efikasno je stavio tačku na lov na veštice u Engleskoj.

Međutim, zakon o veštičarenju iz 1735. ostaje na snazi u Britaniji još jako dugo, sve do sredine XX veka.

1944. Džejn Rebeka Jork je bila poslednja osoba koja optužena za veštičarenje. Ona zapravo nije bila optužena da je veštica, već da je neka vrsta medijuma – vidovnjaka. Optužena je za „simuliranje…prisutnosti duhova preminulih.“

Čuveni čarobni napici

Svima su nam poznati grozni sastojci magičnih napitaka. Šekspir je poznatima učinio fraze poput „žabljeg prsta“ ili „oka vodenjaka.“

Ali ovi sastojci nisu tako bukvalnog karaktera niti tako odvratni kako izgledaju. U srednjem veku samo su monasi i učeni znali nazive biljaka na latinskom. Obični ljudi su imali svoje nazive za biljke koje su koristili u svakodnevnici za kuvanje ili lečenje.

Takva narodna imena su obično proisticala iz izgleda lišća biljaka ili latica ili opisa isceljujućih svojstava dotične biljke.

Pa kada su veštice u Makbetu izgovorile „vodenjakovo oko,“ najverovatnije je da su mislile na seme divlje slačice. „Žablji prst“ se odnosio na lišće žabljeg ljutića, dok je „šišmišova vuna“ zapravo bila obična mahovina.