Reč, dve sa Džonom Taferom

Zašto nikada ne biste trebali otvoriti bar?

Kao stručnjak za noćni život, restorane i konsultant za barove, te i za teške ljubavi, Džon Tafer ima svoje sledbenike koje je zaslužio odlazeći u barove u lošem stanju i restorane, gde je podučavao vlasnike o tome šta treba da čine i navodio ih sve dok ne postignu uspeh ili pak ne padnu na teme od umora – obično, uz Tafera se desi ono prvo.

On će Vam reći da ste idiot i definitivno ništa ne ulbažava, što je i deo njegovog šarma. Kao domaćin Gladnih investitora i Spašavanja barova na Spike TV stanici, što su i najbolje kotirane emisije iste, postao je čovek-brend, izbacujući ubedljive savete poput, „Ukoliko nemate strasti, postižete osrednjost“ i „ukoliko ne ovladate svojim neuspesima nećete vladati ni svojim uspesima.“

Pričali smo sa Taferom o njegovog definiciji uspeha, problemu sa Fejsbukom, njegovim omiljenim mestima za koktel u SAD-u i o njegovim savetima bilo kome ko sedi i pije pivo i sanjari i otvaranju sopstvenog bara.

Dina Gačman (D.G.): Koja je Vaša definicija uspeha?

Džon Tafer (Dž.T.): Smatram da je uspeh relativan pojam. Ukoliko ste pećinski čovek uspeh je uhvatiti slona. Uspeh je postići više od proseka. Uspeh je biti izuzetan. To je izuzetna reputacija, izuzetan prihod, izuzetno poštovanje. Uspeh je veoma različit u zemljama trećeg sveta u poređenju sa Amerikom, materijalno, ali osećanje uspeha nije. Mislim da je zaista određen nadilaženjem normi društva.

D.G: Ima li tu neke mudrosti?

Dž.T: Da, ima. Ne dozvoljava neuspeh. Spašavanje barova je fascinantan socijalni eksperiment, jer posle 63 epizode učim više o neuspehu nego o uspehu. Neuspeh je grozna stvar i kada potražim zajedničkog imenioca neuspeha čini se kao da je to uvek ista stvar: izgovori. Kada ljudi ne uspeju, uvek imaju nekog drugog da okrive – ekonomija, vreme, loša lokacija. Ali na vrhuncu recesije, neko i dalje zarađuje. Ukoliko se ujutru probudite i krivite nekog drugog za svoje neuspehe nikada nećete ovladati sa svojim uspehom. Verujem da je neuspeh svake osobe samo njena greška, svakog puta. Neuspeh je veoma lična stvar, a i uspeh je. Problem je što ljudi ne ovladavaju svojim neuspesima, a ukoliko ne ovladate svojim neuspesima nećete vladati ni svojim uspesima.

D.G: Da li ste zagovornik toga da je takozvana milenijumska generacija sklona određenoj vrsti prebacivanja krivice na spoljašnje sile za sopstvene neuspehe ili probleme?

Dž.T: O, itekako. Mrzim što ću zvučati kao kliše, ali kada se kliše izgovori milion puta onda ima neke istine u tome. Ova generacija je drugačija. Izgledaju kao da imaju neki vid prava. Čini se da se povezuju sa teorijom, ne sa realnošću. Pogledajte Fejsbuk – to je ono što svi žele da budu; retko je ono što zaista jesu. I problem je što počinju da prihvataju ono što žele da budu i do toga nikada ne dođu u realnosti. To je zapravo veoma tužno.

D.G: Sami sebe st u više navrata nazvali ludakom, pa da li mislite da morate pomalo biti ludi da preživite u poslu barova/restorana?

Dž.T: Mnogi restorani/barovi su već otvoreni u 11:30 prepodne i otvoreni su sve do 02:00 ujutru. Naš posao može biti i po 20 sati dnevno. To je teška kazna i vi je morate voleti. Sve vreme govorim ljudima da to nije posao od devet do pet. Ukoliko ne volite to, nemojte se baviti time. Ukoliko nemate strasti, postižete osrednjost.

D.G: Imam osećaj kao da je svaki momak kog poznajem u jednom trenutku rekao da želi da otvori bar. Koji savet biste dali momku koji pije pivo i sanjari o otvaranju bara?

Dž.T: Skoro svaki momak u Americi je u jednom trenutku svog života rekao sebi, „Voleo bih da imam bar.“ Ukoliko vas zanimaju droge, ne bih vam rekao da postanete apotekar, a kada neko poje pivo i kaže da želi da otvori bar, cela stvar je pogrešna. Ne možete voleti barove da biste ih otvarali. Morate voleti posao da biste otvarali barove i to je gde ljudi uprskaju. Mnogo toga tu nije zabavno. Nije zabavno čistiti bar, istrebljivati, popisivati inventar, upravljati zaposlenima. To je teško i to će Vas oboriti ukoliko time ne ovladate.

D.G: Da li postoje određeni tipovi barova koji su teži za voditi u odnosu na druge?

Dž.T: Noćni klubovi su teži u odnosu na barove i restorani su teži od barova, jer imaju teže margine. Hranom je teže upravljati nego pićem – kvari se, može se prekuvati, nedovoljno skuvati, oštetiti. Ali u kategoriji barova, noćni klubovi su ekstremno teški i razlog je u tome što svi noćni klubovi sav svoj novac zarađuju za oko 16 sati nedeljno, kada uzmete u obzir da rade od četvrtka do subote, po četiri sata svake noći. Te ako nešto pođe po zlu, u nevolji ste. Takođe su veoma kompetitivni, što se tiče di-džejeva, energije – veoma je teško i možete naći svega nekoliko ljudi koji su veoma dobri u tome poput Taa i Lejva Džejsona Štrausa ili Džesija Vina. Većina ih dođe i ode. Mislim da je Tao sada star devet godina, a to je nečuveno.

D.G: Da li postoji trend među barovima ili restoranima za koji želite da nestane?

Dž.T: Da. Znate, tokom recesije industrija je počela nuditi popuste, jer je jedini način da se pridobije udeo na tržištu smanjiti cene. Kompanije poput Eplbija i T.G.I. – ja su se ubacile u takve programe, a problem sa popustima je što stvaraju zavisnost. Ljudi se naviknu na njih. Onda kada se recesija završi i kada stvari budu malo bolje, ljudi su naviknuti da troše manje.

D.G: Imate li omiljeni bar?

Dž.T: Imam dva omiljena bara koji su potpune suprotnosti jedan od drugog. Jedan je £10 (10 funti) u Montaž hotelu na Beverli Hilsu i verovatno je najekskluzivniji bar u Americi. Pijete iz kristalnog posuđa koje košta $150, pijete koktele od stotinak dolara, postoje viskiji koji su od  $10 do $65 000. Nije da sugerišem da ljudi to i treba da urade. To je najbolji koktel i viski bar u Americi. Moj drugi omiljeni bar je Barnijev bar u Holivudu, Kalifornija. Verujem da je sada star oko 90 godina i da je sagrađen kada je Holivud bio njiva pasulja. Netaknut je, isti je bar koji je i bio pre 40 godina, sa iscepanim sedištima i isto toliko je bitan sad sa svojih 90 kao što je i bio u svojoj prvoj godini. Reč je o jedinstvenoj pojavi. Kada uđete u to mesto, prvo ćete me pogledati i pitati, „Što?“ i to je ono što čini barove sjajnima. Ovaj stari bar jednostavno nastavlja u nedogled i to je ono što je posebno.

D.G: Je li to zbog njegove istorije?

Dž.T: Istorija je i činjenica je da kada odete tamo da se osećate kao da ste na značajnom mestu. Ono što je zanimljivo je da ćete otići u ne-kul restoran ukoliko je hrana sjajna, ali da nećete otići u ne-kul bar. Barovi definišu našu ličnost. Ljudi ne idu u barove koji nisu kul, po njihovom doživljaju onoga što je kul. Iz nekog razloga Barnijev bar je i dalje doživljavan kao kul. Kada ljudi probaju da učine barove i restorane isuviše kul, imaju kratak vek. Najstariji restoran u bilo kom gradu je uvek najosnovniji: kuća šnicli, kuća morske hrane, kantina. Oni koji su u trendu, dolaze i odlaze; ovi prvi su večni.

D.G: Koji vam je omiljeni koktel?

Dž.T: Imam koktel koji sada implementiramo u sve naše barove/restorane u kojima radimo. Zove se Džon Fajr (prevod, vatra) i to je koktel koji sam pripremio pomoću Smirnoff votke sa ukusom breskve uz pomoć đumbirovog piva i nekolikog gorčih likera od mente koji se na kraju zapali. Moj lični izbor je Godfather (prevod, kum) i to je klasični koktel: unca i po škotskog viskija i pola unce amareta preko leda u čaši. Volim oko kapi amareta u njemu. Uzeo bih neki fini viski – malo plavog Džonija Vokera – kap amareta preko leda i to je sve što mi treba.

Preuzeto sa: http://www.askmen.com