10 istinskih džentlmena sveta kriminala – II deo

Bill Carlisle

Bill Carlisle je bio jedan od poslednjih velikih pljačkaša vozova američkog Starog zapada i od ove karijere je napravio umetnost.

On je veći deo života bio siroče i svoje tinejdžerske godine je proveo vozeći se vozovima, radeći u cirkusu i izvodeći druge čudne poslove. Februara 1916. se zatiče u Vajomingu, ne znajući šta će i samo sa sićom u džepu. Međutim, ono što je još imao jeste revolver. U tom trenutku je odlučio da opljačka voz jer mu je to bila najbolja šansa da preživi zimu i dočeka proleće.

Njegova prva pljačka je poput neke filmske scene...

Prišunjao se vozu i ispalio je hitac upozorenja u vis kako bi dokazao da se stvarno radi o pljački (bilo je onih koji su sumnjali u to). Sa belom maramom preko lica, hitro je skupio plen, dobacio nekoliko kovanica nosaču koje bi trebalo da mu nadomeste izgubljeni bakšiš i potom je još dao čoveku srebrni dolar kako bi mu platio za njegov doručak. Izlazeći je koraknuo u stranu kako bi izbegao ženu koja je pokušala da mu zgrabi pištolj, a potom joj se poklonio i iskočio iz voza. Umalo da završi pod točkovima voza koja se kretao, ali je ipak preživeo i bio je bogatiji za 52 dolara.

„Bandit sa belom maskom,“ kako su ga tada znali, nije stao na toj pljački.

Prugu Union Pacifica je pljačkao još nekoliko puta, a onda su ponudili 6.500 dolara za njegovo hvatanje, živog ili mrtvog. Motivisana velikom novčanom nagradom, potera ga je uhvatila maja 1916. i osuđen je na doživotni zatvor. Kasnije beži iz njega i ponovo biva hapšen, a zatim je uslovno pušten na slobodu zbog dobrog ponašanja 1936.

Poput drugih plemenitih lopova i on je imao moralni kodeks. Nikada nikoga nije povredio i nikad nije krao od žena, dece ili uslužnog osoblja.

U jednom od pohoda je pokušao da opljačka voz kada je shvatio da je pun vojnika koji se vraćaju iz Prvog svetskog rata. Dopustio je muškarcima da zadrže novac i rekao je da bi se i on borio uz njih samo da u tom trenutku nije bio u zatvoru.

Lon Perry

Krajem 80-ih i početkom 90-ih, Lon Perry je bio ono što bi većina nazvala uzornim građaninom. On je bio otac dvoje dece koji posećuje crkvu, u braku je 26 godina i na njegovo ime nije napisana ni kazna za pogrešno parkiranje.

Ljudi su ga opisivali kao čoveka od manira, i da nije imao jednu poganu naviku zaista bi se mogao smatrati muškarcem bez mane. Ta navika je bila unikatna – počinio je oružane pljačke preko 100 puta i nije pokazivao znake da će uskoro prestati sa tim.

Šta je navelo naizgled uzornu osobu na život kriminalca?

Prema Perryju, jednostavno se trudio da plati svoja dugovanja. Nakon energetske krize, ostao je bez posla u naftnoj industriji posle 22 godine staža. Njegov psihički i fiskalni život su spiralno tonuli.

Pored toga što je imao 50 godina (što obično nisu najbolje godine da se počne nova karijera), takođe je dugovao Poreskoj upravi (IRS-u) nekoliko godina poreza, nekoliko meseci je kasnio sa otplatom hipoteke, a finansirao je i školovanje sina na koledžu. Na suđenju je, kada je napokon priveden pravdi, rekao da mu je njegov „finansijski ekspres lonac“ ostavio samo dve mogućnosti: da se ubije ili da pljačka. Odabrao je ovo drugo.

1989. godine Perry počinje da pljačka poslovne ljude u skupim hotelima Luizijane i Teksasa. No, i tada njegovi lepi maniri nisu iščezli.

Bio je čuven po tome što se izvinjavao ljudima dok ih je vezivao i uvek se trudio da njegovim žrtvama bude što komfornije. Vraćao bi slike koje je nalazio u novčanicima i zvao bi recepcije hotela posle nedela, kako bi obavestio osoblje da je dotičnoj osobi potrebna pomoć da bi se odvezala.

Jednom prilikom, čovek je doživeo srčani udar tokom pljačke i Perry je pozvao hitnu pomoć i kasnije je nazvao njegov dom da bi proverio kako je.

Iako je svojim žrtvama pretio pištoljem, udarna igla je bila zaglavljena i pištolj je bio neupotrebljiv. Možda ga nikada ne bi ni uhvatili, ali pošto je bio večiti džentlmen, Perry se predao policiji pošto se jedan drugi čovek prijavio kao „hotelski lopov.“

Perry je izjavio da jednostavno nije mogao da dopusti da neko drugi bude kažnjen za ono što je on učinio. Osuđen je 1991. godine na 35 godina zatvora.

Johnny Torio

Johnny Torrio, mafijaški bos iz Čikaga 20-ih godina je bio jedan od najuspešnijih gangstera Istočne obale.

Bio je prilično inteligentan i vrlo rano je naučio da su pregovori i savezi uopšteno efikasniji od nasilja.

Iako se Torrio nije grozio reketiranja, više se bavio nekim manje ružnim poslovima poput držanja bordela. Sebe je smatrao časnim čovekom i često je naglašavao koliko je bitno živeti život vredan poštovanja. Svoj poslovni i porodičan život je strogo razdvajao. Zapravo, bio je toliko uzoran da je postao i uzor mnogim dečacima u zajednici jer im je redovno davao džeparac za obavljanje sitnih zadataka.

Sve u svemu, način na koji je shvatao život, omogućio mu je da racionalizuje i svoje kriminalne aktivnosti.

Torrio se nikada nije mogao zateći u centru nekog nasilja (međutim, kažu da je plaćao drugima da ubiju njegove rivale), te pošto su ga upucali i ranili, odlučio je da se okane gangsterskih stvari.

Svoje carstvo je predao Al Caponeu, ali ni tada nije uspeo da vodi sasvim ispravan život. U svojim poznim godinama se bavio švercom alkohola, nekretninama i navodno je organizovao i Nacionalni kriminalni sindikat 1934.

Na kraju je otišao u zatvor zbog utaje poreza i preminuo od srčanog udara u berberskoj stolici.

Ipak, ostaje upamćen kao jedan od osnivača organizovanog kriminala u Americi, koji je nekako uspeo da ostane i primerno pošten porodičan čovek.

Bill Miner

Na mnogo načina je Bill Miner bio slika i prilika onoga što su odmetnici Starog zapada.

Bio je istinski drumski razbojnik. Pljačkao je sve od kočija do vozova i spiskao bi veći deo svog plena u prašnjavim salonima i plesnim dvoranama.

Za razliku od većine odmetnika, nije bio poznat po pljuvanju i psovanju, mahanju revolverom, već ga je pratio dobar glas zbog njegove ljubaznosti i slatkorečivosti.

Zapravo, posle njegove smrti, veći novinski list je napisao članak u četiri kolumne o njemu, gde prikazan kao „ljubazni stariji čovek, sa izraženim smislom za humor čiji maniri su bili maniri onoga koji je prijatelj svih ljudi.“

Te tople reči se odnose na čuvenog pljačkaša koji je imao 45 godina dugu kriminalnu karijeru.

Miner je tu naklonost u ljudskim srcima zaradio time što je skoro isključivo krao od korporacija, smatrajući da one pljačkaju običnog čoveka. Mnogi su se sa time slagali i on je postao narodni heroj, u SAD-u ali i Kanadi.

U situacijama kada je Miner morao da ukrade nešto od običnog čoveka kako bi recimo pobegao iz grada, često je naglašavao da će vratiti makar delić onoga što je uzeo.

Na primer, jednom prilikom, ukrao je 80 dolara od rančera i kasnije mu je vratio 10. Drugim prilikom, kočijašu je uzeo 5 dolara, sat i čizme, ali je ipak bio dovoljno pažljiv da mu vrati sat i čizme kada mu više nisu trebali.

Prema legendi, on je takođe bio i prvi koji je rekao „ruke u vis i niko neće biti povređen.“ Ovakva vrsta pažljivih dela mu je donela naziv „Bandit džentlmen.“

Miner je bio neverovatno talentovan za pljačke i neprekidno je angažovao brojne saradnike. Ono u čemu nije bio tako sjajan, jeste izbegavanje hapšenja.

U zatvoru je bio sedam puta, a četiri puta mu je pošlo za rukom da pobegne. Ipak je sveukupno robijao oko 35 godina.

Njegova kriminalna karijera, koja je trajala od 1865. do 1911., je najduža među svim odmetnicima Starog zapada i duža je čak i od karijere legendarnog Jesse Jamesa.

Charles Earl Boles (Crni Bart)

Ubrzo posle Građanskog rata, Charles Boles, nekadašnji prvi narednik u Armiji Unije, je dobro zarađivao za život kao rudar zlata kada ga je na silu sa njegove zemlje oterala bankarska kompanija Wells Fargo.

Prema jednom zapisu, Wells Fargo je ponudio Bolesu da kupi njegovo imanje i kada je on to odbio, presekli su dovod vode do njegove zemlje – što je praktično značilo da mora da ugasi rudnik. Boles je podivljao i poluskriveno je napisao pismo svojoj ženi u kome govori da će se osvetiti banci.

Iako nikada nije objasnio pojedinosti svoje osvete, možemo da pretpostavimo da je to trenutak kada je rođen njegov alter-ego, Black Bart – Crni Bart.

Od tada je Crni Bart počeo da progoni banku i to je rezultiralo i time da je opljačkao njene kočije 28 puta.

Ipak je stvari držao na određenom nivou. Nikada nije nikoga fizički povredio i krao je isključivo od Wells Fargo. Takođe, i nikada nije pljačkao putnike.

Banka ga je čak opisivala kao ne-zlokobnog i „ljubaznog prema putnicima, naročito prema damama.“ Sa sobom je nosio sačmaricu koja je bila toliko stara da nije mogla da puca (nije se čak trudio ni da je napuni).

Iako je uvek radio sam, često bi raspoređivao štapove kraj okolnih stena tako da se sticao utisak kao da iza njega stoji čitava banda ljudi.

Jedinstveni stil Crnog Barta i prefinjenost su od njega načinili heroja Kalifornije (osim za Wells Fargo) i potrebna je bila čitava decenija pre nego što su ga uhvatili detektivi Pinkerton.

Smešten je u zatvor San Quentin i robijao je 4 godine i pušten je ranije, 1888. zbog dobrog vladanja. Ubrzo potom je nestao i nikada više nije viđen.