Preporučeni proizvodi
Preporučeni proizvodi
Škotska je zemlja zelenih brda koja se valjaju, gajdaša koji nose kiltove i oronulih dovraca. Iako ovo sve možete naći u Škotskoj, postoji još mnogo toga u ovoj rodoljubivoj zemlji.
Uz površinu zemlje koja je skoro jednaka površini Srbije, ova mala zemlja je prepuna fascinantne istorije...
Glasine koje kolaju internetom kažu da bi riđokosi ljudi mogli izumreti za nekih sto godina. One su pokrenute kada je profesor sa Univerziteta Bradford pogrešno citiran u The Daily Mailu, koji je preneo izjavu da bi riđokosi ljudi mogli nestati putem migracija i ukrštanjem sa drugim. Ono što je on zapravo hteo da kaže je da bi se broj ljudi sa ovim pigmentom mogao smanjiti, ali da oni neće potpuno nestati.
Ako gen za ovu boju kose negde živi onda je to jugoistok Škotske, gde oko 40 procenata populacije nosi isti. Uz sve to, Britanska ostrva su dom za nekih 20,4 miliona ljudi koji imaju gen za crvenu kosu.
Riđa boja kose, koja je vezana i za vrlo bledu kožu, je možda i evolutivna prednost na dalekom severu gde je vrlo često nebo sumorno. Ljudima je potrebna značajna količina vitamina D, a riđokosi ljudi su u stanju da steknu više vitamina D za manji period vremena proveden na suncu od ljudi sa tamnijim tenom.
Rim je prvi put osvojio južnu obalu Britanije 55 g.p.n.e. , pred kraj Gvozdenog doba. Manje invazije su se nastavile sledećih 100 godina sve dok konačno Imperator Klaudije 43 godine n.e. nije poslao 40 000 vojnika koji su napredovali sve do Škotske, koju su Rimljani zvali Kaledonija, do 79 g.n.e.
Njihova invazija je na kraju posustala, kao i nekoliko narednih pokušaja osvajanja. Zaraćena plemena severa nisu bila ranjiva na strane invazije i najbolje čemu se Rim mogao nadati su bili uljudni trgovački odnosi, što je i sam Rimski imperator Hadrijan vrlo dobro znao pre nego što je posetio ovaj region 122 g.n.e.
Na njegov zahtev, 15 godina gradnje je rezultiralo impresivnim utvrđenjem koje se protezalo duž krajnjeg severa Britanije, takozvanim Hadrijanovim zidom. On je bio dug 117 kilometara i izgrađen je iz manjih delova dugih osam kilometara. Sekcije su odvajane sa pravim utvrđenjima koja su takođe imala ulogu trgovačkih ispostava.
Zid je bio širok 3 metra i varirao je u svojoj visini od nekih pet do šest metara. Iako precizniji razlog za izgradnju zida nije i dalje nađen, očigledno je da je Hadrijan želeo da utvrdi svoju odbranu pre nego što pokuša da pokori krajnji sever. Škoti će Vam reći da su ih se Rimljani plašili i da su izgradili zid kako bi strašne ratnike držali što dalje od Rima.
Pošto je Hadrijan preminuo 138 g.n.e., Antoninus Pius postaje vladar. On nije bio baš blagonaklon prema Hadrijanovom zidu i imao je namere da se širi na sever te je gradio manje poznati Antoninusov zid koji se nalazio oko 160 km severno od prethodnog zida.
Ovaj zid je pak izgrađen od treseta i bio je dug 60,6 km. Pokušaj za pokušajom i gorštačka plemena nisu pokorena, čak ni sa ovim novim zidom koji je imao još više utvrđenja i vrlo verovatno i više vojnika nego što je Hadrijanov zid ikada imao.
Pošto su svi Antoninusovi pokušaji završili neuspešno, njegov naslednik, imperator Marcus Aurelius napušta zid, seli svoje trupe nazad na Hadrijanov zid gde ostaju sve do petog veka, kada se Rim i povlači iz Britanije.
Ostaci zida su proglašeni Svetskom znamenitošću 1987. Posetioci zida mogu u celosti da istražuju iskopine koje niko ne čuva, ali arheolozi opominju turiste da budu pažljivi i da uvek misle o bogatoj istoriji ove znamenitosti i da ne oštećuju njene vremešne strukture.
Ispod ulica škotske presotnice, Edinburga, leži sistem podzemnih komora koje danas zovu Edinburške katakombe.
Ove katakombe nisu, kako je to obično slučaj, postojale pre nego što je podignut grad niti tuneli kojima bi se transportovala roba za "crno tržište." One se nalaze ispod South Bridge-a, prve ulice koja je sagrađena namenski da bude trgovačka četvrt.
Iako se po svim kriterijumima South Bridge (prevod, Južni most) može nazvati samo ulicom, reč je stvarno o mostu koji povezuje obronke dva brda, Southsidea (prevod, Južni deo) i Old Towna (prevod, Stari grad). Most je imao 19 lukova i bio je visok do 9,5 metara na pojedinim mestima, a dubinom je na nekima dostizao skoro 7 metara ispod zemlje. Izgradnja mosta je završena 1788. godine.
Tokom vremena, ulicu/most su popunile prodavnice, a niže nivoe podrumi i skladišta. Ulica je vremenom pretrpela velika oštećenja jer nije bila dobro zaštićena od vode, pa su spremišta ispod nje morala biti napuštena. Dok su se pošteni trgovci polako iseljavali, ovu strukturu su nastanjivali šverceri.
Dublje prostorije su se počele izdvajati i pretvarane su u katakombe za sve od podzemnih pabova pa do ilegalnih nasoebina za najsiromašnije imigrante.
Tokom irske Velike gladi, Škotska je doživela priliv imigranata iz Irske i katakobme su postale utočište za one naugroženije populacije. Čitav taj deo je neformalno bio nazivan Mala Irska tokom sredine 1800-ih.
Vrlo malo podataka pak govori o tome šta se dešavalo ispod South Bridge-a, jer ljudi koji su koristili ove prostorije obično nisu želeli da pišu o njemu obzirom da su se u njemu nalazili ilegalno. Katakombe su napuštene kasnih 1800-ih i ponovo otkrivene 1988. tako što je neko istraživao prostor ispod zgrade.
Danas se smatra da Edinburške katakombe predstavljaju jedno od brojnih edinburških ukletih mesta. Glasovi koji se čuju, grebanje, guranje i džepovi hladnog vazduha su vrlo česte, tvrde posetioci.
Jedna zastrašujuća legenda kaže da su ozloglašene ubice iz 1820-ih iz West Porta, Burke i Hare, čuvali tela svojih 16 žrtava u njima pre nego što su ih prodali edinburškom lekaru doktoru Robertu Knoxu koji ih je koristio za časove anatomije.
Pre nego što su se okrenuli ubistvima, Burke i Hare su iskopavali leševe koje su prodavali medicinskim školama. Pošto Burkea bio uhvaćen i obešen, njegov leš je bio javno diseciran, a od njegove kože je napravljeno nekoliko novčanika. Njegov leš je izložen i danas u Edinburg Medical College-u i dostupan je posetiocima.
Severnjaci su ostavili traga u škotskoj kulturi. Prvo osvajanje je podrazumevalo brojna manja škotska ostrva u XI veku pre nego što su krenuli na glavno Britansko ostrvo. Iako stereotip Vikinge predstavlja kao krvave i zle, pravi Vikinzi su bili sasvim drugačiji.
Porodični život im je bio vrlo bitan i sa sobom su vodili svoje žene onda kada bi osvojili dotičnu teritoriju. Škotska je za Nordijce predstavljala vitalni deo njihove glavne trgovačke putanje koja se protezala od Njufaunledna u Sev. Americi pa sve do Bagdada, a njihov domet se protezao verovatno i još dalje od ovih tačaka.
Vikinzi, koliko god strašni u bitkama bili, su zapravo upozorili svoje zemljake da se paze Škotske. Neka vrsta putopisa za Skandinavce iz 1200-ih opisuje Škotsku kao mračno i opasno mesto. Opisali su jezik kao nemoguć za razumeti i ljude kao zastrašujuće i nasilne. Takođe su se bojali i mora koje okružuje Škotsku zbog nepredvidivih atmosferskih promena i snažnih olujnih vetrova.
Vikinzi i nisu toliko pljačkali populaciju urođenika koliko su posezali sa nebranjenim mestima poput manastira – jer Škoti nikada nisu predavali svoja dobra bez borbe.
Vikinzi su se pak nastanili u Škotskoj i njihovo nasleđe živi i danas. Reči koje potiču iz starog nordijskog se i dalje koriste u škotskom jeziku, kao što su „muckle,“ što znači velik i čak i „kilt,“ koji vodi poreklo od staro-nordijske reči „kjalta.“
U škotskoj postoje mnogi koji svoju kulturu smatraju vrlo bliskom Skandinaviji, zbog zajedničkog interesovanja za crni humor i ponosnog nasleđa buntovnih ratnika.
Zvanična životinja Škotske je jednorog. Ovo i ne iznenađuje toliko obzirom na ljubav Škota prema legendama.
Jednorozi simbolično predstavljaju: čistotu, isceljenje, sreću i gracioznost. Lik jednoroga se nalazio na zlatnim novčićima kada je kralj Džejms III bio na vlasti između 1466. i 1488. Škotski kraljevski grb ima na sebi dva jednoroga, a jednorog je takođe i danas deo Kraljevskog grba Ujedinjenog Kraljevstva zajedno sa lavom.
Škotskoj mitološka bića nisu strana, bilo ona savremena ili drevna.
Prvo viđenje čuvenog čudovišta iz Loh Nesa se desilo pre 1500 godina. Kaže se da je zver iskočila iz jezera i pojela seljaka. Prva fotografija je snimljena 1934. i od tada se hiljade okupljanju na Invernessu svake godine u pokušaju da vide ovo famozno čudovište.
Neka od drugih zastrašujućih čudovišta za koja se kaže da su dom našla u Škotskoj su nakelavi, koji je uzrokovao katastrofu na ostrvima Orkni ili grozomorna babuskera Bin Naj koja pere krvavu odeću ljudi koji će umreti.
Jednorog pak pored svih svojih anđeoskih kvaliteta biva prikazan u lancima. Sa druge strane, njega jedino devica može ukrotiti i zato su ga smatrali vrlo opasnim u divljni.
Druga životinja Škotske, crveni lav (koji je prihvaćen kada je kralj Džejms VI preuzeo tron posle engleske kraljice Elizabete I), nasuprot jednorogu u zvaničnoj ikonografiji nikada nije okovan. Možda je pak jednorogova neutaživa žeđ za slobodom ono što i danas odjekuje najsnažnije brdima Škotske.
